Legionar tijekom Cezarovih Građanskih Ratova 49-45 pr. Kr.

3. lipanj 2025.

Ovaj blog prati rimskog legionara Titusa iz trinaestog legije u 49. pr.Kr.. Sa svojim vojskovođom Gajom Julijem Cezarom prelazio je Rubikon i sprema se da se suoči sa vojskom neprijateljskog generala Pompeja na polju bitke. Rim je pred pragom nove građanske войне: iako je Titus lojalан Cezaru, boji se da će period konflikta koji je ceo svoj život doživljavao završiti Rimsku Republiku.

Jesen Rimske republike

Kasna Rimska Republika imala je drugačiji oblik demokracije nego što je to kod nas danas. Samo muški rimski građani su imali pravo glasa i pravnu sposobnost. Niže klase u društvu nisu imale gotovo nikakav uticaj svojom glasačkom pravom. Bili su zavisni od svog patrona u pitanjima politike, što je značilo da su održavali odnos klijent-patron. Ovi odnosi su se temeljili na kosmičkoj recipročnosti i donosili su obaveze. Što više klijenata je imao jedan patron, to više časti i političkog uticaja je mogao izvršavati. Istovremeno je bilo sramotno za patrona ako je ostavljao svoje klijente u siromaštvu. Štitio ih je u slučaju sudskog spora i funkcionirao je kao banka. Odnos klijent-patron je bio neobavezan i obe strane su mogle prekinuti saradnju.

Tokom istorije Kasne Republike Rima, legije su imale važnu ulogu u politici. Zbog profesionalizacije vojske, kampanje su trajale duže, a legionari su bili zavisni od svoje vojne paga i ratnog plijaču koji su dobijali od svog generala za svoj životni standard. Zbog toga su bili lojalni pojedinim vojnim vođama koje su smatrali svojim patronima. Međutim, nisu bili toliko lojalni Rimskom senatu.

U kasnoj republici, došlo je do niza političkih sukoba između (jednostavno rečeno) dve različite političke grupe: populares koji su bili za reformu zemljišta i veću političku participaciju plebejaca i proletarijata, ili aristokratske optimates koji su se tome protivili. Građanske ratne su završene terorom optimates generala Sulle između 82-80 pr.Kr. Zahvaljujući svojoj vojnoj moći, mogao je da se proglasi diktatorom, i tokom dve godine своје krvave proscrizioni je masovno ubijao svoje političke protivnike i hvatao njihovu imovinu za sebe i svoje saveznike. Takođe je uveo velike političke reforme koje su (sa nasiljem ili bez njega) ozbiljno ograničile moć narodnih tribuna. Ravnoteža vlasti vlade je tim putem gotovo u potpunosti prešla aristokraciji.

Zbog toga je nakon njegove smrti bilo veliko straha da bi legija pod još jednim demalogom kao Sulla mogla biti pretnja Rimu. U sledećim godinama je ovo priznao senat i rimskim guvernerima nije bilo dozvoljeno da napuste svoje provincije sa svojim legijama. Također je bilo strogo zabranjeno rimskim vojnim vođama da uđu u Italiju sa mobilizovanom vojskom: za trijumfalne parove u gradu, vojska je prvo trebala biti formalno otpuštena.

Julije Cezar i prvi triumvirat

Borba između optimates i populares je bila potpuno zaustavljena krvavim režimom Sulle. Međutim, simpatije su ostale i u 70. pr.Kr. su Gnaeus Pompeius i Marcus Licinius Crassus, dva najmoćnija generala republike, postali konzuli kako bi preokrenuli Sulline snažne ograničnje protiv narodnih tribuna i dali ljudima više rečitosti u politici. Mladi političar Gaius Julije Cezar je postao veoma popularan među narodom jer je bio izuzetno velodušan prema svojim klijentima, javno se zalagao za svoje simpatije prema bivšim populares, i čak je morao da beži od Sulline osvete zbog svojih političkih izjava. Nakon smrti diktatora, Cezar je postao jedan od najmoćnijih političara u Rimu i tokom 60-ih i 50-ih godina pr.Kr. je bio deo tromesne vlade između sebe, Pompeja i Crassa. Zbog toga je izabran za konzula i prokonsul cisalpske Galije, gde je postigao velike pobede.

U Galiji je Cezar vodio rat sa Galjskim plemenkama da zaštiti granice Rima. Međutim, ovaj pograničan konflikt se proslavio do velikog rata osvajanja, što je Cezaru donelo veliki uspeh i čast. Cezarove legije su bile najbolje treniranog voći čitave republike i bile su potpuno lojalne njemu. Mnogi od njegovih legionara su zapravo poticali iz porodica koje su служиле pod Marijem. Zbog ovih faktora, u Senatu je bilo velikog straha da će Cezar postati naslednik Sulle kao demagog. U 56. pr.Kr., Crassus je pao u svojoj vojni protiv Parćana u Siriji, i triumvirat je završio.

Rim je tokom Cezarove odsutnosti postao politički bure i redovno je dolazilo do nasilja na ulicama. Pompeius je dobio posebne ovlasti kako bi organizovao ishranu žita i mogao da kontroliše uličan teror u gradu: međutim, preokrenuo se optimatima i pokušavajući da zgvari vlast. Zbog Cezarovog uspeha su odlučili Pompeius i optimati na kraju 50. pr.Kr. da zajedno sruše popularnog generala; proglasili su ga izdajnikom republike i zahtevali da otpusti svoju vojsku. Cezar je pokušao sve i izazvao je ustavnu krizu kada je sledeće godine napustio svoju provinciju Galiju i prešao manji tok Rubikona (rimsku granicu između Galije i Italije) prema Rimu. Kockice su bačene i Rim se ponovo potonuo u niz građanskih ratova, nakon kratkog perioda mira.

Cezarova građanska ratna

Iako se senat svratio protiv njega, Cezar je u 49. pr.Kr. uspeo da osvoji čitavu Italiju sa malo opozicije. Uprkos nekoliko malih opsada, koje su završene predajom, Cezarova prodor kroz poluostrvo je protekao glatko. Cezarove legije su bile prihvaćene otvorenih ruku od strane stanovnika i nisu pokazale nameru da pljačkaju osvojene oblasti. Zbog toga su viđane kao "oslobođači" i mnogi pristalice Pompeja i optimata su počeli da padaju. Međutim, Cezarova milost nije bila bez granica - Tako je 48. pr.Kr. izrazio Massaliju (sada francuskog grada Marseja) do tla, jer je bila protiv njega.

U međuvremenu, Pompeius se sam zeznuo: prvo u Južnu Italiju, zatim u Balkan. Cezar ga je pratio i u 48. pr.Kr. je pokušao da prelazi. Kod grada Dirrahijuma je Pompeius skoro uspeo da ga porazi, ali je Cezar jedva uspeo da pobegne. Njegove lojalne legije su se mogle da pregrупiraju i uništile su Pompejevu vojsku kod grčkog grada Farsala. Pompeius je pobegao u Egipat, gde ga je Ptolemejevski kralj Ptolomej XIII ubio.

Međutim, Cezar još nije završio na Istoku. Sledeće godine je iskoristio tronsku borbu u Egiptu da, uz pomoć jevrejskog kralja Antipatera, ukloni pomenutog Ptolmeja i vrati njegovu sestru Kleopatru na presto, kao vladaricu Rimske vazalne države. Nakon što je to uspeo, osvojio je kraljevstvo Pont u Maloj Aziji uz pomoć svojih novih saveznika. Cezar se iste godine vratio u Rim, bio je proglašen za diktatora i tokom 46. i 45. pr.Kr. je završio ostatke Pompejevih legija koje su pobegле u Severnu Afriku i Iberiju. Sa ovim poslednjim kampanjama su optimates definitivno porazi i populares pod Cezarom su pobedili u građanskoj ratu.

Cezar je 45. pr.Kr. bio primljen od strane naroda u Rimu kao heroj. Uprkos njegovoj vojevnoj ozbiljnosti, bio je veoma milosrdan prema svojim protivnicima: mnogi od njih su zadržali svoju poziciju kao senator. Međutim, ova milost će biti i njegova propast, jer je počeo sve više da se ponaša kao kralj. U 44. pr.Kr. je dao da se imenuje za doživotnog diktatora, ali njegova vladavina nije trajala dugo. Na idus marta iste godine je ubijen od strane zavere senatora, uključujući mladog Marka Junija Bruta koga je odgajao kao svoga sina, na podu senata. Time je njegova vladavina završena krvavo i Rim će biti uvučen u novu seriju građanskih ratova, što će završiti Republikanski period.

Julije Cezar: despot ili društveni reformator?

Julije Cezar je još uvek veoma kontroverzna istorijska ličnost. Diskusija je trajala više od 2000 godina o tome kako bismo trebali da ga posmatramo; je li on bio više grozan despot koji je uništio republiku jer je hteo vlast za sebe, ili heroj naroda koji je srušio korrumpirani sistem? Danas istoričari odbacuju ove vrste prostih moralnih osuda istorijskih ličnosti iz tako dalek u našoj prošlosti: jer ima malo smisla za razumevanje rimskog društva.

Međutim, diskutovanje o motivaciji i razmišljanju ljudi kao što je Cezar može nam pomoći da bolje razumemo društvo kojem su pripadali. Cezar je bio za reformu Rimske države jer je smatrao da je stara korumpirana republika bila neodrživaна jer je stavila sve moći i bogatstvo u ruke aristokracije. On je to učinio ne primarno iz stvarne brige za rimski narod, već za opstanak samog Rimskog države. Lukavo je znao kako postati popularan među plebejacima i proletarijatom obećavajući im ono što im trebalo, ali je to uradio jednostavnom ispunom obećanja koja su im trebala. Rimska Republika je bila prožeta korupcijom i nekompetentnosti aristokrata. Uspon ličnosti kao što su Sulla, Cezar i August, koji su viděli ovaj korumpirani sistem kao plodno tlo za preuzimanje vlasti i (u korist naroda ili aristokracije) nametanja svoje volje, bio je gotovo neizbežan zbog nakupljanja političkih faktora u proteklim vekovima.